U vremenu kada nam se i ovo malo preostale države totalno smanjilo, gde ćemo, kako mi se čini, svi kolektivno morati ponovo da idemo na časove geografije, grupa entuzijasta uputila se na veliki put u neizvesnost. Naoružani pozitivnim raspoloženjem i željom da mnogobrojnim skepticima pokažemo da odlazak u Albaniju nije toliki rizik kao što se misli, dodatno su povećavali avanturistički nagon za istaživanjem dosad slabo posećene zemlje u susedstvu. Naše putovanje započeli smo u Makedoniji, s usputnim obilaskom manastira Sv. Jovan Bigorski koji je građen kroz vekove (od XI do XIX) čuven po jedinstvenom ikonostasu u dubokom duborezu, kao i po drugim verskim relikvijama. Ohrid, polazna tačka ove planinarsko-turističke ture koja je brojala 36 članova različitih godina i interesovanja, predstavlja pravi biser, nudeći u isto vreme velike mogućnosti za odmor i razonodu. Zbog svoje lepote i prirodnog fenomena – Ohridskog jezera, uvršten je u kulturnu baštinu UNESCO-a. Sa svojih 365 crkava, svaka crkva za jedan dan u godini, različitih arhitektura i veličina, od kojih su posećene one najznačajnije – crkva Sv. Sofije, crkva Sv. Klimenta, crkva Sv. Jovana Kanea, Plaošnik na kojem se nalazi arheološko otkriće, Ohrid je od samog postanka predstavljao središte širenja hrišćanstva među Slovenima. Na visokoj hridi iznad Ohridskog jezera, gde se nalazi najstariji i najlepši deo grada, četiri najmlađa predstavnika grupe iskoristila su slobodno vreme za noćnu avanturu po Samuilovoj tvrđavi sa koje se viori makedonska zastava, a gore pomenute crkve uz svetla reflektora odavale su pomalo nestvarnu notu u vedroj junskoj noći. Trećeg dana boravka u Makedoniji planinari iz različitih društava krenuli su u osvajanje Galičice, planine koja je zbog 11 endemskih biljnih vrsta uvrštena u grupu od sedam najatraktvnijih nacionalnih parkova u svetu (prema odluci National geography, septembra 2002. godine). Autobusom smo stigli do prevoja na 1600 m.n.v. odakle kreće pešačenje kroz bukovu šumu, nakon čega smo naišli na ostatke snega, što su neki iskoristili za grudvanje. Posle lagane šetnje kroz bukovu šumu usledio je za neke malo jači uspon kroz sitan sipar, što je dodatno otežavalo pešačenje, mada sam se ja kao iskusniji planinar ispenjala alpinističkim smerom, izašavši na prevoj neznatno pre ostalih. Na grebenskom delu Galičice nalaze se ostaci rovova iz I Svetskog rata. Lepo vreme mnogi planinari su iskoristili za fotografisanje, sunčanje u horizontali, klopu, druženje na vrhu Magaro (2255 m.n.v.), koji u stvari beše naš cilj za taj dan. Sa vrha Galičice pruža se izvanredan pogled na 2 najveća prirodna jezera na Balkanu – Ohridsko jezero i grad Ohrid i Prespansko jezero. Ne želevši da se tako lako odreknem prirodnih lepota koje su me okruživale, a kojima svaka planina obiluje na sebi svojstven način, koračala sam polako, u društvu koje me je ispunjavalo, što preostaloj grupi nije bilo po volji. Imala sam utisak da naprosto žele da se sjure niz planinu, ne osvrnuvši se pritom na stene koje su se okolo izdizale; cveće koje je tek izbilo ispod sneznog pokrivača; na svež planinski vazduh budući da smo bili daleko od civilizacije.

Dugo iščekivani prelazak u Albaniju usledio je posle 3 dana boravka u Makedoniji. Bezrazložno čekanje na granici neki su iskoristili za kartanje, dremkanje, poslednje ispinjanje piva "Sakam Skopsko", mada su sve oči bile uprte u albanskog carinika; zastavu koja se viorila na vetru; na ostale ljudi koji su se tuda vrzmali. Nakon razmene novca u domaću valutu "lek" nastavili smo putovanje za Drač. S obzirom da je Albanija pretežno planinska zemlja, uživali smo u planinskim vencima i rečicama pored kojih smo se vozili, a ono što je posebno upadalo u oči behu betonski loptasti bunkeri koji su nas pratili čitavim putem kroz Albaniju. Ostaci komunističkog režima Enver Hodže zauvek će ostaviti trag u istoriji Albanije, jer takvih bunkera različitih veličina ima preko 300.000, a preskupo je da ih ruše. Uz usputno svraćanje u crvkvu Svete Bogorodice, nedaleko od Elbasana, gde je sahranjen Sveti Jovan Vladimir, u Drač smo stigli u kasnim poslepodnevnim satima. Smestivši se u sobe hotela "Adriatik 2", svi smo jurnuli ka peščanim plažama Jadranskog mora. Pored bogate istorije, Albanija kao buduća potencijalna turistička destinacija i meta mnogih planinara, može da ponudi Tiranu – glavni grad sa šarenim fasadama, a karakeriše je Skenderbegov trg gde se nalazi Ethembegova džamija, kula sa satom, statua Skenderbega, Nacionalni muzej s prepoznatljivim mozaikom koji opisuje njihovu istoriju; Kruju – rodno mesto Skenderbega sa velikom tvrđavom i Etnografskim muzejom; Drač – velika luka, najveće turističko mesto, s mnoštvom novoizgrađenih hotela, koga zapljuskuje Jadransko more, a krase ga kula – poslužila nam je kao odmor za kafu, amfiteatar, Arheološki muzej i palata Kralja Zoga I. Svako ko je barem jednom okusio čari neke planine, zna da planina pruža daleko više mogućnosti za kompletan užitak, u odnosu na more, tako da je nekolicina planinara s nestrpljenjem čekala dan odlaska na Prokletije. Uz neviđeno brzo tuširanje u hotelskoj sobi u centru Skadra, jer je bez ikakve najave u sred bela dana nestalo vode (restrikcije struje su ovde svakodnevna stvar) i još bržeg pakovanja rančeva, grupa od osam najiskusnijh planinara otisnula se u avanturu koja će nam zauvek ostati u sećanju. Mercedes je najčešća marka prevoznog sredstva u Albaniji, pa smo i mi dobili mini-kombi sa smešnim zelenim navlakama s likom neke ženske, koji se pokazao izvanredno. Vozeći se uskim stazama pored litica od kojih zastaje dah, odskakali smo u kombiju zajedno sa našim rančevima, dok su nam pogledi bili uprti u nepregledni lanac vrhova i stena – grebena pokrivenih snegom. Jezički jaz između nas i našeg vođe Albanca koji nije znao ništa od srodnih nam jezika (uključujući i engleski), doveo nas je do samog podnožja planine, u dvorište kuće našeg Mr. Bean-a, mada je prvobitan plan bio da postavimo šatore u selu Okol na 700 m.n.v., pa da odatle sledećeg jutra nastavimo penjanje. Našavši se na nepoznatoj teritoriji u totalnoj divljinu u sred Nesretnih planina (prevod sa albanskog jezika) nije nam preostalo ništa drugo nego da na skromnom albanskom uz rečnike zamolimo za prenoćište, te smo se posle popijenog čuvenog konjaka Skenderbeg, svi smestili na patosu sobe u potrkovlju. Jutarnja svežina odmah nas je razbudila i pored onako malo sna, a ostaci kuća i vodenica pored kojih smo prošli ovog puta po dnevnoj svetlosti, ukazali su na činjenicu da se sva planinska sela polako ali sigurno gase. Retki ljudi koji hode ovim pustarama jesu samo planinari, vođeni željom da vide neke nove predele. S punom koncentracijom gazili smo nogu pred nogu najpre kroz šumu, preskačući potočiće, zatim po gromadama kamenja od kojih je retko koji bio fiksiran, po sitnom siparu, da bi nas na određenoj visini dočekali ostaci zaleđenog snega. Budući da niko od nas nije imao alpinističku opremu (cepin i dereze), prečenje snežnika nam je oduzimalo dosta vremena i energije, pa je donešena odluka da se odustane od daljeg penjannja vrha Maja Jezerce (2694 m.n.v.), jer su crni oblaci najavljivali kišu. Pomešana osećanja zbog blage neobaveštenosti vođe ture i neosvojenog vrha nenako smo preboleli, s obzirom da smo u podnožju Proketija (na bezbednom mestu) doživeli grmljavinu od koje se ledi krv u venama; munje koje igraju čudesan ples nad našim glavama. Druženje sa ovako surovom prirodom kod nekih od nas probudilo je želju za ponovnim dolaskom, što je sasvim izvodljivo, a Maja Jezerce će ostati na nepromenjenom mestu, kao i hiljadama godina dosad, čekajući neke nove planinare koji će uživati u njenim lepotama.


Autor teksta i fotografija: Vrška Daniela – Beba