IZVEŠTAJ SA AKCIJE ELBRUS 2004

VODIČ: Dragan Jacimovic
POMOCNIK VODICA: Miloš Ivackovic

Naziv: Planinarska ekspedicija “Elbrus2004”
Ukupan broj učesnika : 45
Ukupan broj čalnova ŽPSD Zrenjanin: 2
Datum i vreme polaska: 09.07.2004g. u 19.30c
Datum i vrece povratka: 24.07.2004g. u 22.00c
Ukupno predeno km: prevoznim sredstvom: 6000km
Ukupno savladan uspon (u metrima): 4182m
Najviša dostignuta visina (kota): 5642m.

OPIS PUTA

Svečanim ispraćajem članova Kluba Visokogoraca Srbije ispred opštine Voždovac započela je prva velika akcija koju je naš klub organizovao. Spremali smo se šest meseci i svi su jedva čekali da stanu ispod najvišeg vrha Evrope, Mt.Elbrus ( 5642mnv ) i tamo pokažu koliko vrede u ovom trenutku.Krenuli smo u 19.30 , 09.07. u petak iz Beograda.
Put nas je vodio preko graničnog prelaza Horgoš (23.00), a zatim po ulasku u Mađarsku kroz gradove Segedin, Bekeščaba i Čop do Ukrajinske granice. Na granicu smo stigli oko 06.00, 10.07. i zadržali se na graničnom prelazu skoro četiri sata.
Po ulasku u Ukrajinu svratili smo u Užgorod i ispred hotela "Zakarpatje" napravili pauzu od 30 minuta.
Nastavili smo put prema glavnom gradu Ukrajine – Kijevu. Prvi deo puta vodio nas je preko severenih Karpata na visini od oko 800 mnv. Sa obe strane puta smenjivale su se guste borove šume sa nepreglednim livadama. Zbog kašnjenja na granici u Kijev smo stigli oko ponoći. Smestili smo se u hotel "Slavutič" koji se nalazi na levoj obali Dnjepra. Ustali smo u 8.00 po lokalnom vremenu, a zatim i doručkovali u hotelu. Nastavak puta prema Kavkazu bio je oko 10.30 tog dana (11.07.Nedelja)
Putovanje je teklo bez problema sve dok nismo stigli na Rusko-Ukrajinsku granicu (oko 01.00, 12.07). Zbog neefikasnosti carinskih službi ovih zemalja, to jest korupcije koja vlada u gotovo svim istocno evropskim zemljama, na granici smo ostali ukupno 9 sati. Carinici su otvoreno tražili novac za neophodne papire pri ulasku u Rusiju, što su na kraju i dobili. Put smo nastavili preko Rostova na Donu i Mineralnih voda do Pjatigorska. U Pjatigorsk smo stigli nešto posle 9.00 časova. Posle zamene novca kupili smo hranu i vodu. U tome su nam pomogla dvojica Jermena koji rade za lokalnu policiju. Negde posle Baksana, kod skretanja za Tirnauz zaustavila nas je lokalna patrola policije i preporucila nam da ne putujemo nocu kroz Baksan dolinu zbog bezbednosne situacije u regionu. Mi smo parkirali autobus na jednoj benzinskoj pumpi i tu prenoćili do sledećeg jutra. U 7.00 idućeg dana (13.07.) krenuli smo za Tirnauz, gde smo se prijavili u lokalnoj kancelariji za strance. Naprevljena je pauza od oko 1 sat kako bi svratili na lokalnu pijacu i kupili hranu za uspon.
Nakon toga prvo smo otišli do hotela i tamo rezervisali sobu za naše vozače, a zatim se vratili do mesta Verhni Baksan gde smo izvadili naše rančeve iz autobusa i sa dva kamiona se prebacili do kampa Ulu Tau. U kamp smo stigli nešto oko 15.00 časova. Podignuti su šatori, a zatim je organizovano kupanje za sve planinare i na kraju večera. Posle napornog puta svima je prijao mir i tišina u kampu Ulu tau. To veče svi su odlično spavali.
Idući dan (14.07.), posle doručka i predavanja g-dina Ivanovica o istoriji kampa, krenuli smo na aklimatizaciju do mesta koje se simbolično zove «Rajska dolina» i nalazi se na visini od 3000 mnv. Uspon je trajao oko 3 sata, a po dolasku na plato postavili smo šatore i pripremili se za noćenje na novoj visini. U toku noći počela je da pada kiša, koja je nastavila i u prepodnevnim časovima. U kamp smo se vratili oko 12.00 (15.07). Posle ručka imali smo slobodno vreme za odmor i pakovanje opreme za uspon na Mt.Elbrus (5642m). Idućeg dana (16.07) ustali smo u 6.00 i odmah pošto su spakovani šatori i rančevi krenuli smo na kamionima do Verhni Baksana, gde nas je čekao naš autobus. Autobusom do Azaua (2300mnv) stigli smo za pola sata, a zatim gondolom do stanice «Mir» (3500mnv). Jednosedišnica za Garabaši (3800mnv) nije radila zbog jakog vetra, pa smo rančeve stavili na ratrak i onda se peške popeli do Garabašija. Po dolasku na Garabaši odmah su postavljeni šatori i tako je formiran naš prvi visinski kamp (C1). Svi su se osećali odlično i niko nije imao problema sa dostignutom visinom. Po planu 17.07. trebalo je da napravimo aklimatizacioni uspon do 4500mnv. Krenuli smo posle dorucka (oko 10.00). Vreme je bilo oblačno pa samim tim i pogodno za penjanje. Trebalo nam je 3 sata da stignemo do planirane visine. Niko nije imao većih problema sa visinom. Vratili smo se na Garabaši (3800mnv) za sat vemena.
Idućeg dana rano ujutro (7.00) spakovali smo opremu i šatore, a zatim krenuli prema drugom visinskom kampu – Priut 11 koji se nalazi na visini od 4200mnv. Uspon je trajao oko dva sata. Po dolasku u C-2 odmah se pristupilo kopanju rupa za postavljanje šatora. Zbog jakog vetra i mogućih snežnih oluja šatori su dobro ukopani u sneg. Na novoj visini niko se nije žalio na probleme i svi su odlicno spavali. Za 19.07 planiran je lagani aklimatizacioni uspon, ali zbog lošeg vremena i puno novog snega vreme smo proveli čisteci sneg sa šatora i pripremajući opremu za završni uspon. Članovi ekspedicije su bili malo zabrinuti zbog lošeg vremena, ali je prognoza nagoveštavala smirivanje oluje. Te noći izašao sam iz šatora oko ponoći i video na hiljade zvezda na nebu. Bilo je vedro i mirno. Probudili smo sve planinare i za sat vremena svi su bili spremni za polazak. Na završni uspon krenula su 43 visokogorca u 01.00c 20.07. 2004.g. U toku noci negde na 5000mnv odustalo je 9 planinara zbog smrzavanja delova tela (šake i prsti) i pothladivanja. Oni su se uz asistenciju Miloša Ivačkovića spustili do kampa C-2. Ostatak ekipe je po izuzetnoj hladnoći i jakom vetru nastavio prema sedlu izmedu Istočnog i Zapadnog Elbrusa. Tu smo napravili pauzu kako bi se prikupili i odmorili pred poslednji uspon. Izlazak na vrh je trajao nekoliko sati jer su pojedini planinari išli jako sporo. Ipak zahvaljujući pre svega izuzetnoj upornosti i jakoj volji uspeli su da osvoje Mt.Elbrus (5642mnv) – najviši vrh Evrope. Ukupno je na vrh izašlo 34 visokogorca, što predstavlja do sada najmasovniji uspon na vrh preko 5000 mnv od strane nekog kluba sa prostora sadašnje i bivše države.
Poslednji član ekspedicije se vratio u C-2 oko 18.00 tog dana. Tokom uspona i povratka sa vrha nije bilo nikakvih povreda niti ozbiljnijih simptoma visinske bolesti. Posle prespavane noći na 4200mnv, spakovali smo opremu i spustili se do stanice Mir, a zatim gondolom do sela Azau (2300mnv), gde smo uz domaći roštilj i pivo proslavili veliki uspeh kluba.
U popodnevnim satima krenuli smo iz sela Azau prema Ukrajini. Putovali smo čitavu noć do Rusko-Ukrajinske granice. Na granici smo ostali skoro 10 sati, zbog arogancije Ukrajinskih carinika. Tek posle intervencije iz Kijeva prošli smo pasošku kontrolu. Uveče smo stali u Doljeck, kako bi večerali i okrepili se za nastavak puta. Iduci dan (23.07.) proveli smo u putu kroz Ukrajinu da bi u večernjim satima stigli u Užgorod. Smestili smo se u hotel "Zakarpatje" i tu prenoćili. Sutradan pre podne odneli smo krst u veliki pravoslavni hram koji je u izgradnji i poklonili ga sveštenicima u ime Kluba Visokogoraca Srbije. U 11.00 krenuli smo prema Ukrajinsko-Madarskoj granici i ovoga puta prešli je bez veceg zadržavanja. U popodnevnim satima stigli smo na našu granicu i oko 17.00 24.07. ponovo ušli u domovinu. Posle kraceg zadržavanja kod motela "Rodic" nastavili smo prema Beogradu u koji smo stigli uvece oko 22.00.