2. Obezbeđivanje pomoci

Dužnost svakog planinara je da oprezno hoda po planinama, da bude odgovarajuće opremljen i, naročito u zimskim uslovima, fizički pripremljen za poduhvat. Ovo mu nalaže odgovornost prema samom sebi i drugarska obaveza prema ostalima. Na taj način ređe će mu biti potrebna pomoć.

Planinar u nezgodi neka pre svega sam sebi pomaže. Pomoć neka traži samo onda kada sebi zaista ne može pomoći. U okviru svojih mogućnosti, povređeni neka učestvuje u olakšavanju napora onima koji pružaju pomoć. Mirno i bez panike mora se podneti svaki neugodan položaj. Nedostojno je planinara da postavlja preterane zahteve, da se ne savlađuje, a naročito da ponašanjem negativno utiče na druge unesrećene.

    3. Nagrada za pomoc

Najlepša nagrada onome što pomaže je saznanje da je ispunio svoju ljudsku dužnost. S takvim saznanjem nije mu potrebno zahvaljivanje. Nije u redu ako se sam hvali ili precenjuje svoje zasluge. Naročito ne sme očekivati da stekne priznanje na račun drugih pomagača.
Gruba je povreda pravila planinarske etike zahtevati za ukazanu pomoć novac ili nagradu od unesrećenog.
Planinar kome je bila potrebna pomoć dužan je da se na lep način i iskreno zahvali spasiocu.

    4. Pozdrav

Lep je planinarski običaj međusobno se pozdraviti. To je očit znak planinarskog drugarstva i poštovanja običaja. Pozdrav neka bude kulturan, uljudan, po mogucćtvu srdačan.
Nije lepo čekati na pozdrav. Mlađi pozdravljaju starije, muškarci žene. Lepo je da oni koji kreću ka vrhu pozdravljaju one koji se vraćaju. Time im odaju priznanje za savladani planinarski uspon.
Neuljudno je i nedrugarski primiti pozdrav sa visine i nemarno odgovoriti.

 ODNOSI MEĐU PLANINARIMA

Među planinarima mora postojati načelo ravnopravnosti. Nespojivo je s planinarstvom nekakvo socijalno, nacionalno, rasno ili drugo izdvajanje. U planini je posebno značajna jednakost i internacionalna solidarnost. Stranci koji nam dolaze u goste kao prijatelji naše domovine, našeg naroda i planina, moraju osetiti našu gostoprimljivost.
Ravnopravnost nije mehaničko izjednačavanje. Posebno u planini mora doći do izražaja načelo solidarnosti, međusobno razumevanje, obzir prema prirodnim, socijalnim, zdravstvenim, starosnim, polnim i drugim individualnim razlikama koje traže uzajamno poštovanje i posebno ponašanje. Načelo humanizma i drugarstva ima ovde i poseban naglasak.
U planinarstvu postoji i jedno osnovno pravilo: apsolutnu prednost imaju povređeni, deca i žene.
Ustanovljena je i planinarska praksa da iskusniji i otporniji ustupaju prednost manje iskusnim i slabijim, a mlađi starijima. Prekaljeni stariji planinari prenose iskustvo mlađima, a ovi ih poštuju. Pri tome je važno sačuvati drugarski odnos i razumevanje. Potrebe i želje i jednih i drugih moramo uskladiti s novim mogućnostima koje planinarstvu pruža društveni razvoj. Stara iskustva treba prilagoditi novim odnosima i takvom sintezom dalje razvijati i modernizovati planinarstvo.
U planinarskoj praksi su se ustalila precizna pravila o vladanju u određenim svakodnevnim situacijama. Na primer:
- u mimoilaženju na uskim planinarskim stazama spretniji, jači i mlađi se sklanjaju starijem
- pri savlađivanju nebezbednih mesta, snega, vode i sličnog prepuštamo slabijima bolji položaj
- u zajedničkim akcijama jači neka preuzmu teže zadatke
- za vreme odmora ili pauze u prirodi i domovima prepuštamo ili ustupamo mesto slabijima
- na noćenjima, bilo da je to planinarski dom ili neko drugo mesto, ako je sve prepuno, prepustimo slabijima i iscrpljenima postelju ilil bolje mesto.
Za kretanje u grupama važe sledeća pravila:
- najjači se moraju ravnati prema najslabijem
- ko prvi krene, ne sme požurivati ostale na sledećem odmorištu, jer svi planinari treba da predahnu
- kretanje strminom ne počinji divljanjem, naglo i prikazivanjem svoje možda bolje sposobnosti, već postepeno, tako da se lako pojačava tempo, ukoliko je to potrebno i za druge izvodljivo.
Zaista je ruzno ako neko sam žuri napred, sam se odmara, kad ga drugi pristignu opet odjuri napred i ne dozvoljava drugima odmor koji im je itekako potreban.
U svim ovakvim i sličnim primerima mora važiti načelo solidarnosti.

PLANINARSKI OBJEKTI

Planinarski objekti (domovi, kuće, skloništa i bivaci) su u prvom redu namenjeni planinarima, da u njima odahnu, obeduju i prikupe nove snage za dalje kretanje po planini. U tom pogledu su želje i zahtevi planinara prilično skromni, a planinarske zgrade još nisu najbolje opremljene da bi uvek ispunile sve zahteve.
Zato se od planinara traži da strogo poštuju pravilnik o poslovanju i upravljanju planinarskim objektima i kućnom redu, da je skroman u zahtevima, uviđajan i obziran prema drugim posetiocima i domaćinima. Pravila o drugarstvu i solidarnosti u njima najviše će doći do izražaja. U planinarskim zgradama vlada atmosfera pristojnosti i topline i uvek mora biti iznad svih teškoća.
Za takvu atmosferu posebno je važno da vodimo računa o potrebama i željama drugih, još bolje je da svojim željama i navikama ne stvaramo neugodnosti drugima.
Neophodna je harmonija. Otuda je naročito važno pažljivo ponašanje u ovim prilikama:
        1. U velikoj gužvi se ne ističi i ne traži privilegije, već se skupi koliko možes. Apsolutnu prednost imaju bolesni, deca i žene.
        2. Svaka galama nervira onoga ko želi mir, a takvih je u planini najviše, pa otuda i dolaze na počinak posle napornih tura. Zato u planinarskim zgradama ne lupaj, ne galami, ne vii i ne razbijaj.
        3. Pevanje i sviranje moraju biti umereni i primereni, prilagođeni okolini u domu. Nije lepo u planinarskoj kući ili domu derati se, glasno puštati tranzistor ili slično.
        4. Uživanje alkoholnih pića mora biti umereno. Nikako nije dozvoljeno tj. dostojno da se planinar napija.
        5. Veselo raspoloženje, koje je normalno za boravak u planini, ne sme se pretvoriti u lumpovanje i terevenku, bahato ponašanje, koje nije u skladu sa planinarskom etikom.
        6. Iznad svega je važno poštovanje noćnog mira. Mora vladati potupi mir posle sata označenog za početak tišine po kućnom redu. Ko dolazi kasnije na počinak ili ranije ustaje, mora biti posebno obziran prema onima koji se odmaraju.
        7. Samo u izuzetnim slučajevima, ako su svi u domu ili kući saglasni, može se produžiti drugarska planinarska sedeljka za koji sat posle časa označenog za početak počinka.
        8. Ako je planinar pušac, to ne znaci da dimom treba da truje ostale planinare-nepusače

U svim tim, i sličnim situacijama je u zajedničkom interesu drugarska umesna kritika i intervencija protiv prekršioca ovih normi ponasšnja.
Moralna je dužnost svakog planinara, a ne samo domaćina, da prekršioca spreči u njihovom neodgovornom ponašanju.

ODNOS PREMA PLANINARSKOJ ORGANIZACIJI

Vojvođansko planinarstvo je steklo svoj ugled i brojnost svojom čvrstom organizacijom, pošto su je osnovali i vodili odlični organizatori i nesebično požrtvovani planinari. Zato je moralna obaveza svakog člana da planinarsku organizaciju jača prema svojim mogućnostima.
Prva opšta dužnost je da čuva njen ugled, i štiti je tako što će sam poštovati njena osnovna moralna načela, čime će dobro uticati i na druge.
Pripadnost planinarskoj organizaciji traži moralnu obavezu da svaki član savesno ispunjava članske obaveze, da uživa prava i privilegije na osnovu Kodeksa i drugih dokumenata planinarske organizacije. Svaki planinar je takodje dužan da čuva i pazi društvene objekte: planinarske kuće i domove, planinarske staze i putokaze, markacije i druge objekte i imovinu.

 ČLANOVI PLANINARSKIH ORGANA

Svaka funkcija u organima planinarske organizacije Vojvodine je počasna. Ona se zasniva na poverenju šireg članstva, na dobrovoljnoj obavezi, savesnosti i na osećanju za odgovornost. Prva dužnost planinarskog funkcionera je da se sam vlada po Kodeksu i svojim ponašanjem bude primer drugima.
Dužnost se mora obavljati brižno, prema svojoj mogućnosti i znanju i interesu članstva, organizacije i za opšti interes planinarstva.
Mora se starati da se čuva planinarska imovina i da se korisno troše planinarska sredstva. Nesavesno ponašanje u tom pogledu smatra se teškim planinarskim prekršajem.
Odnos planinarskih funkcionera prema drugim planinarima mora biti potpuno drugarski. Autoritet mu ne daje položaj, već ga on stvara radom i ponašanjem, ali nikako ne pozivanjem na funkciju. Otuda i ne može zahtevati neke posebne privilegije i popuste, iako su veće njegove dužnosti i odgovornosti. Mora uvažavati punu ravnopravnost svih planinara.
Među planinarskim funkcionerima uopšte, posebno među funkcionerima iste organizacije, mora vladati sloga, najtešnja drugarska saradnja, savesna disciplina i osećaj zajednicke odgovornosti za prihvaćene zadatke. Rivalstvo, zavist i druge slabosti kvare drugarsku radnu atmosferu i nikad planinaru nisu na čast.
Saglasnost, sporazumevanje, zajedničko dogovaranje i podela posla, su radna načela pri rešavanju dobijenih zadataka. Samo u izuzetnim slučajevima odlučivanje se može sprovoditi glasanjem.

 VOĐA PUTA

Vođa puta odgovara za svakog člana izleta.
Vođa puta je po pravilu iskusan planinar, autoritativna osoba koja se na izletu mora slušati bez pogovora. Dužnost vođe puta je da je već bio u kraju gde se izlet izvodi, ili da je detaljno prostudirao (proučio) predstojeći put iz literature i sekcije, i takodje se raspitao u planinarskom društvu u tom kraju. Akcija koju izvodi vođa puta mora biti u godišnjem kalendaru akcija drustva koje vodi. Njegova obaveza je da planira i obezbedi: vreme odvijanja izleta, dužinu i težinu uspona (pesacenja) sa prilaznom satnicom, prevoz i po mogućnosti ishranu.
Vođa puta mora biti autoritavan i neprikosnoven u svojim odlukama, a svoj autoritet stiče svojim iskustvom i procenama pri vođenju akcija. Svi učesnici su dužni da ga bez pogovora slušaju. Izdvajanja iz grupe, zatim promena predviđene maršrute, je dozvoljena jedino uz saglasnost vođe puta.
U slučaju da je grupa veća od 30 učesnika, tada vođa puta određuje i svog pomoćnika, iz redova iskusnih, autoritavnih učesnika. I pomoćnika vođe puta svi učesnici izleta, duzni su da slušaju i poštuju.
Prilikom polaska na uspon, pogotovo zimski, vođa je dužan da pregleda odeću, obuću i opremu svakog učesnika, i ukoliko ustanovi da neki član nije odgovarajuće opremljen (loše cipele, nema rukavice, kapuljaču...ili neki drugi deo neophodne opreme) treba takvog planinara da vrati i ne dozvoli mu uspon, i to u njegovom interesu.
Ukoliko se neki učesnik ogluši o zabranu vođe puta, ili se pak samovoljno izdvoji, ili krene nekim drugim putem, a ne onim koji je odredio vođa puta, tada će takav učesnik biti javno upozoren a ako i dalje insistira da ide na uspon koji mu je zabranjen, ili hoće da se izdvoji, tada će vođa puta, javno pred svim učesnicima konstatovati da taj član nije više član organizovane grupe i da ide na svoj sopstveni rizik.
Pre polaska na akciju vođa puta ima pravo da ne povede članove sa kojima je na prethodnim akcijama imao problema, bilo zbog nediscipline, bilo zbog nedoličnog ponašanja (svađe, pijanstva, tuče i sl.). Ako vođa puta vodi mlade i neiskusne planinare, početnike, a ide se u visoke planine, vođa je dužan da održi jedan ili više sastanaka sa učesnicima, na kojima će ih upoznati sa opasnostima na koje mogu da naiđu (sneg, kiša, poledica, ambisi, odroni...), zatim da im preporuči kako da se obuku, šta da ponesu od hrane i planinarske opreme. Zatim kakva je i kolika fizička kondicija potrebna da se takav uspon uspešno izvede. Svi učesnici akcije su dužni da bez pogovora slusaju vođu puta, da se striktno pridržavaju programa puta, saveta ili uputstava, pa čak i naređenja vođe puta.
Nije dozvoljeno mešanje u rad vođe puta, sem ako on zatraži vaše mišljenje ili pomoć.
Na izletu nije dozvoljeno ni trčanje ispred grupe, ni zaostajanje. Svako izdvajanje mora biti sa dozvolom vođe puta.
Vođa puta je zvanično lice, koje u ime organizatora, planinarskog društva, ali na vlastitu odgovornost, organizuje i vodi akciju, i on je pred Zakonom odgovoran za celu grupu, i to kako za ponašanje učesnika, tako i za slučaj neke nesreće. Sve što se smatra da nije u redu u pogledu odnosa vođe puta prema nekom članu akcije, ili u odnosu na organizaciju izleta, mora se po povratku sa izleta izneti pred Upravni odnosno Izvrsni odbor drustva, a u tezim slucajevima i pred Veće časti.
Vođa puta vodi akciju na čisto amaterskom principu i za svoj rad ne prima nikakvu nadoknadu.     Vođa puta i njegov pomoćnik kao organizatori izleta za sebe ne plaćaju prevoz i smeštaj, kao i hranu, ako je ishrana zajednička i organizovana.
Vođa puta po povratku sa izleta podnosi izveštaj sa svim bitnim karakteristikama istog, a takodje i finansijski izveštaj.
Odustalim učesnicima se po pravilu ne vraća uplaćeni novac, sem u slučajevima ozbiljne bolesti, smrti u blizoj porodici, ili drugog kakvog opravdanog razloga. Umesto povraćaja novca moguća je zamena učesnika.

 UČESNIK IZLETA

Učesnik izleta je član planinarske organizacije, koji prilikom svoga prijavljivanja za izlet mora da prikaže svoju planinarsku legitimaciju, sa markicom za tekuću godinu.
Prilikom prijavljivanja obavezno se uplaćuje akontacija ili ceo iznos uplate, sem akcije koje su besplatne. Prijavom učesnik mora da vodi racuna o svom zdravstvenom stanju, a i o fizičkim mogućnostima. Takođe učesnik izleta treba da nosi toliki prtljag da u njemu bude i topla presvlaka, baterija, čutura, hrana, jakna, kišna kabanica, a sa druge strane da ne bude pretovaren, kako ne bi zadržavao grupu pri normalnom hodu pri usponu. Nije planinarski pretovariti se sa prtljagom i posle očekivati da će taj prtljag neko drugi nositi.

 PRIZNANJA

Za uspešan rad i dugogodišnju aktivnost u planinarstvu PSSV dodeljuje planinarskim organizacijama i pojedincima priznanja u vidu zlatne značke ili pohvalnice. Zlatna značka se nosi u izuzetnim prilikama i na velikim planinarskim manifestacijama na levoj strani grudi, nikad na kapi ili šeširu.

 VEĆE ČASTI

Članovi planinarskih društava odgovaraju za teže prekršaje ovog Kodeksa Veću časti matične organizacije. Veće časti deluje i u drugim prilikama, ako dođe do društvenih ili članskih nesporazuma. Drugarska intervencija Veća časti mora uvek da bude svestrana, a ishod da bude takav da zadovolji obe strane.