Planina je fenomen koji u ljudima budi najrazličitija osećanja. Čovek koji je imao sreću da doživi njene lepote zna da se ta osećanja nikada ne mogu do kraja opisati, ali je svako lepo osećanje jače ako se podeli sa nekim. Ovde želimo da ta osećanja podelimo.
Takođe bismo želeli da uživamo u vašim planinarskim utiscima. Objavićemo ih na ovoj stranici ako ih pošaljete na adresu društva.

LJUBA je planinar trideset godina ; sekretar je našeg društva:
Imao sam tu sreću ili nesreću da je moje prva planinarska akcija bila sada već legendarni "Pohod republike 73" preko Gledićkih planina. Ona je u to vreme nakovitlala silne bure, uspela da u meni, tada gradskom momčiću, probudi neka nejasna, ali odnekud znana iskonska osećanja pripadnosti prirodi i u isti mah neophodnosti borbe sa njom. Baviti se planinarstvom je jedan od najneposrednijih načina iskazivanja tih osećanja. Sada, posle trideset godina odlazaka u planine znam da se borba sa prirodom, sa planinom odvija na dva fronta, na dva nivoa, koji zajedno obogaćuju našu ličnost. Jedna se vodi između nas i prirodnih sila, između našeg fizičkog Ja i čitavog arsenala nepogodnosti kojima priroda obiluje. U susretu sa nama priroda često poteže svoju tešku artiljeriju u vidu dugih i dosadnih višednevnih kiša, olujnog vetra, iznenadnih pljuskova, snežnih vejavica, nenadanom kanonadom gromova, nepristupačnim terenima, oštrim vrhovima, žarkim suncem, kao ogledalo ravnom ledenom pokoricom. Često joj u tome pomažemo putem žuljeva, lomova, ojeda, sunčanica i snežnog slepila. Ona pred nas prostire i divne cvetne doline, osveži nas šumskim hladom, bistrim potokom. Uljuljkuje nas snagom svojih boja pri zalasku sunca, kada sedimo na terasi ispred planinarskog doma. Tada nam se učini da tu borbe i nema.
Druga borba, često mnogo teža se odvija u nama samima. To je veliki sukob na duhovnom planu, koji se odvija u više faza. Javlja se onog trenutka kada smo odlučili da učestvujemo na nekoj planinarskoj akciji. Što je akcija napornija i zahtevnija, borba u nama se sve više razbuktava, svodeći se na jedno pitanje : " Hoću li ja to moći ?". Polaskom u planinu nastupa period zatišja, javlja se samopouzdanje i velika želja skoncentrisana u jednoj misli : " Vrh se mora osvojiti ! ". To "mora" uglavnom nije ni lako, ni brzo, ali se sa njim izbori snažna volja koju poseduju svi pravi planinari. Volja je ta koja nas potpuno iznemogle, iscrpljene, smrznute, gladne i žedne iznosi na gorostasne vrhove planinskih divova. Ta volja je ona duhovna snaga čiji intenzitet raste geometrijskom progresijom sa padom naših telesnih snaga.
Uvek, pred izlazak na vrh koji nisam do tada osvojio, javlja se veliko uzbuđenje. I na kraju smo tu. Vrh je osvojen. Zadnji se metri prelaze kao u transu, poput hoda u izvitoperenu koprenu izmaglice. San je postao stvarnost.
Silazak dole obavija nas opijenošću i zadovoljstvom zbog postignutog uspeha, ali već tada javlja se u zametku onaj osećaj ispražnjenosti koji će pokrenuti već sledeći odlazak tamo negde gore.
Na kraju ću citirati velikog ljubitelja planine Dr. Voltera : " Spadamo među mali broj povlašćenih među milionima ljudi koji nikada neće videti lepote planina."

I JELA planinari tridesetak godina. Ona kaže:
Susret sa planinom je ljubav na prvi pogled, bilo da je u svojoj snežnoj venčanici ili u cvetnoj dolamici. Zato je najbolje prepustiti se čarima planine i prirode u kojoj se izvori i potoci nadmeću žuborom, a na livadama, gde rastu najraznovrsnije biljke, pasu stada ovaca.
  Prvi moj susret sa planinom bio je u novembru 1975. godine, na skopskoj Crnoj gori u Makedoniji. Od tada sam često na planini. Obišla sam gotovo sve od Triglava do Đevdelije povodom raznih planinarskih marševa, sletova...Obilazeći razne krajeve tadašnje Jugoslavije susretala sam razlicite ljude, upoznavala sam se sa njihovom kulturom, načinom života.
Organizovani su mnogi kampovi na kojima smo učili koje se biljke pripremaju za jelo a koje za čajeve, o gljivama i uopšte o snalaženju u prirodi. Kroz zabavu i druženje učili smo kako napraviti klupe, držače za razne stvari (peškire, garderobu, pribor za jelo...) i jednostavno osmisliti sve što je potrebno za duži boravak u planini.
  Žao mi je što svega toga danas ima malo, ali mi je opet drago što se planini vraća sve više mladih. Raduje me njihovo interesovanje za alpinizam, speleologiju i ostale planinarske discipline.
Nisam pisala puno o planinama, jer se one ne mogu opisati. Treba ih doživeti. Pogled u nebo kroz krošnje drveća budi mnoge nostalgične emocije. Šetnji planinom se ne može odoleti, bilo da pod nogama škripi sneg ili šušti lišće.
Priroda je pripremila mnoge motive koji će raznežiti svakog šetača i čeka nas. Tako i mene moja Šar planina sa kosovske strane, kod Prizrena čeka. Nadam se da će me dočekati.
Planinarski pozdrav.